nešto kasniji četvrtak

Nadam se da se nikada nećete (ili da se nikada niste) našli u situaciji da ležite potpuno budni u izgužvanom krevetu s Is-this-love već petnaesti put u ušima, shvaćajući da je jedan ujutro i da nemate koga nazvati. Da se nemate komu isplakati, jadati - u stvari, jebeš to, nemaš s kime pričati. Ne vrijede mi sada sve kave, ispušene cigarete i riječi izgovorene s ljudima iz razreda (novog i starog) i općenito, kada ih ne mogu nazvati. Ne mogu reći koliko me muči cijela ova situacija sa školom, i sa mnom u krajnjoj liniji.

Bože, koliko sam zapravo sebična. Ne želim biti tužna i sama. Bojim se toga, prezirem to. Ne želim ja biti ta koja je povrijeđena, uplakana etc. Ne znam, možda smo svi zapravo sebični, i u ljubavi, i inače. Vidimo nešto što bi nas moglo usrećiti, trčimo za time... Mičemo sve ostalo sa strane, jurimo glavom bez obzira za prilikom, ne razmišljamo. Postajemo tako jebeno slijepi na tako očite stvari - ono na što bismo istog trena reagirali odmahujemo glavom, rukom, ma boli nas kurac. Jer je za sve to postoji izgovor, a taj je da (konkretno) osoba nije to baš tako mislila, to smo mi krivo protumačili, mi smo zapravo tu nešto krivo rekli, mi smo krivi. I naravno da čekamo da se sve skupi. Guramo sami sebe do granice neizdrživosti - i puknemo. Zovemo na telefon/skype i dižemo ton. Plačemo, krivimo se, možda i podignemo ruku na sebe, tko zna.

A druga strana? Ah, ne, nikada nije ona kriva. Ona smiruje svojim zen-tonom, donosi mir, radost i veselje. Nećemo pretjerati ako kažemo da je osoba svetac/svetica, jer se takvom ipak prikazuje. Tužno je što mi to prihvaćamo, pokajemo se, pognemo glavu kao poslušan pas i ponavljamo cijeli ovaj proces.

Zašto?

Zato što volimo. I to ne sebe, (jer da volimo, bismo li si zaista ovo radili?!) već osobu na liniji. Zato sve ostalo pada u drugi plan.

Voljela bih ponoviti jednu od prošlih. Kava, prazno igralište, muzika i pljuge. Samo što bih sve to ponovila sama. Možda, eventualno bih si tako razbistrila um. Možda ne bih pisala ove pizdarije, nego bih pričala s nekim i barem na kratko izašla iz nazovipatničkog kruga gore opisanog. Definitivno bih manje srala, to znam.

Ma zapravo, samo mi treba netko za ovo gore navedeno i normalan razgovor. Pod 'normalan razgovor' mislim na dubokoumno sranje o svemiru, sudbini, vinu, životu, kameleonima... Mislim, imam ja svoju osobu... Ali trenutno smo spriječene da išta od ovoga ostvarimo. Jebemti tajming.

Voljela bih, u stvari, ponoviti prošlu subotu. Nije važno što u jednom trenu nisam znala što sam, a još manje što radim - važno je bilo to što nisam bila ovdje i sada. A to je ono što u zadnje vrijeme najviše tražim. Malo bijega, malo odmora.