Prepoznavanja

žile razgranate po univerzumu ©

Ti i ja se ponovo nalazimo.
Ovo je neko drugo mjesto i moje su prve riječi: "Tri godine jahanja do ovde, jebote."
Već se prepiremo, kako to obično biva. Ja previše trošim i pušim, ti glasno pričaš i umoran si od posla. Ja sam djetinjasta i agresivna, ti ćeš me udariti ako se ponovim još jednom. To je naš odnos. Bio, i ostao. Toliko smo prokleto isti da nas je strah priznati, toliko se prepoznajemo jedno u drugome da se instinktivno ubijamo. Zato se i tresemo oboje.
Imaš novo društvo i na faksu ti je super. Pričaš mi o njemu i pitaš me bojim li se. Ne. Dobro, kažeš, doći će to. Narasla ti je kosa. Glas ti je ostao isti, i mimika, i gestikulacije, sve je to i dalje čovjek kojeg dobro poznajem.
Dodirneš me nekoliko puta, uz ispriku, dok mi pričaš i pričaš o nekim drugim ljudima, koliko ih mrziš, koliko ti je drago što smo se oboje maknuli od njih, o koncertima na koje ćeš ići s djevojkom, opet o poslu, a ja te samo gledam.
Prepoznajem čovjeka kojeg sam voljela. I dalje je tu. Vidim ti nešto u očima koje mi plešu po vratu, obrazima, čelu (nekad okrznu oči), možda je zabrinutost, možda je razočaranje, možda nije ništa osim mog odraza u tvojoj šarenici. Koji ne boli više. Još sam dijete u tvojim rukama.
Vidjet ćemo se ponovo.
I drago nam je.